BOJANA VATIĆ: Srebrenica, riječ koja boli, Ljudi kojih nema…

“Krivi su i svi oni koji su znali a ćutali! Krivi ste i danas svi vi koji se ne sećate!”

Korak po korak u beg od smrti… Koračali su dečaci Srebrenice, koračali su starci i mladi koračali su svojom Bosnom poslednji put osetivši glad za krvlju dželata na brdima opkoljene Srebrenice, tako zbunjeni, uplašeni, svaki korak postavljao je samo jedno pitanje – Zašto?

15.000 ljudi koračali su da bi živeli.

Nisu imali drugog izbora, nisu imali oružja da bi se branili, na tom putu tako iznemogle posekao ih je taj vreli metak, tih vrelih julskih dana koji je leteo sve vreme preko Vukovara, Sarajeva, Meje…

Osam hiljada tristo sedamdeset i dvoje Ljudi.

Ljudi koji su streljani nenaoružani samo zato sto je to bio nečiji krvav plan, plan isključivanja, uništavanja i nasilnog uklanjanjanja svih onih elemenata koji se nisu uklapali u zamišljenu i promovisanu ideju o „etnički čistoj“ Velikoj Srbiji.

Kome su ti ljudi tako bosi, gladni, pognutih glava koračajući u tišini mogli da naude?

Kome su ti dečaci od 12 godina bili krivi? Krivi su bili jer su se samo drugačijim imenom zvali. Krivi su bili jer su živeli sa nama u našoj državi, krivi jer su bili svoji na svome.

Krivi su bili zlikovcima koji su mogli da tako olako povuku taj obarač i pucaju. Na treptaj oka. Bez osećaja krivice, bez trunke ljudskog u sebi.

Pucaju u ljudsko biće svezanih ruku.

Pucaju i nastave dalje.

Bahati, surovi, divlji, puni sebe, obučeni u uniforme, neobrijani, prljavi i zli misleći da im je dato sve vreme ovog sveta da unište sve što oni požele da ne postoji, kao da posle njih nema života, ne pomislivši ni za trenutak šta čine, da će vreme i generacije svedočiti tome i da će oni takvi ostati upamćeni samo po zlu, da će im generacije koje dolaze suditi i presuditi.

Ne, nisu te nedužne ljude streljali nacisti nacističke Nemačke, i nije to bila ’43…

Bila je to ’95… Bila je to Bosna.

Streljali su ih nacisti Vojske republike Srpske.

Ljudi koji su živeli tako blizu nas, ljudi koji su rođeni u našoj zemlji, naše komšije, ljudi koji su ubijeni samo zato jer su pripadali drugoj veri.

Ubijeni su po nalogu monstruma.

Dva na terenu, jedan u Beogradu. Etničko čišćenje. Bez čekanja. Organizovano. Planski. U nekoliko dana. Sa pauzama. To nije zločin. To nije rat!

To je bio genocid nad čovečanstvom!

To je bio masakr nad bošnjačkim stanovništvom.

Krivi su oni koji su genocid vršili imenom i prezimenom!

Krivi su osuđeni i oni koji su još uvek na slobodi.

Krivi su i svi oni koji su znali a ćutali!

Krivi su svi koji su dali legitimitet da se zlo ozvaniči.

Krivi ste i danas svi vi koji se ne sećate!

Krivi ste vi koji relativizujete i negirate genocid!

Krivi ste jer treba da se sećate.

Krivi ste a mi ćemo vas podsećati na to.

Mi smo tu da čuvamo istinu od zla zlih i osvetlimo obraz onoj boljoj i lepšoj Srbiji koja se stidi svih onih koji su počinili nezapamćene i stravične zločine na prostoru bivše Jugoslavije i onih koji su doprineli da se zločini sprovedu. Oni koji danas zlu doprinose.

Svako negiranje i odbijanje da se zločin okarakteriše kao genocid je ponovno ubijanje žrtava i njihovih porodica!

Krivica je individualna, odgovornost je kolektivna, a obaveza i dužnost naše generacije je da podsećamo i opominjemo, da iskreno saosećamo sa žrtvama Srebrenice.

Za majke Srebrenice, za sestre i ćerke, za ljude. Za bol. Za naše vršnjake pamtimo 11.07.1995.

Ne u naše ime! Da se nikad ne zaboravi i nikad nikom ne ponovi!

(tekst i foto: Antena M)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.