ISPOVEST UKRAJINCA KOJI JE PREŽIVEO “PAKAO”: Ruski vojnici su ga upucali, a onda su došli do njega: “OVDE SMO DA POMOGNEMO”
Stanovnik Gostomela Eduard Lisovisk proveo je nedelju dana u agoniji u prepunom skloništu nakon što mu je snajperista pogodio nogu tokom evakuacije.
Dva besana dana nakon što je Eduard odveden u podrumsko sklonište, dok mu je butna kost razbijena metkom ruskog snajperista, u posetu su mu došli upravo vojnici iz jedinice koja ga je upucala.
Jako granatiranje napolju prikovalo je njega i desetine komšija u skučenu zemunicu, gde je proveo nedelju dana u agoniji, čekajući priliku da pobegne iz komšiluka koje je nekada nazivao domom, piše “Gardijan”.
Ruski vojnici su stajali iznad čoveka kojeg su povredili, sa njegovom nogom vezanom zavojima otkinutim sa posteljine i držanim na mestu improvizovanom udlagom, i rekli Lisovisku: „Došli smo da vas zaštitimo.”
Njegova žena Irina, nezaplašena puškom, upitala ih je: „Zaštitite nas od čega? Od naših domova?” Lisovisk je upucan dok je evakuisao nju i stariju komšiju iz njihove stambene zgrade prekoputa balkona, nakon što je bezbednosna kamera snimila ruske vojnike u hodniku.
Jedan metak ga je pogodio u nogu dok je stajao na ivici gomile pored vrata skloništa za bombe, nakon drugog puta evakuacije. Sem njega, niko drugi nije povređen.
Nakon što je Lisovisk proveo dan u agoniji, bez lekova protiv bolova i antibiotika, njegova supruga je otišla da zatraži pomoć od ruskih vojnika. „Rekli smo da smo povređeni i da nam trebaju stvari poput ćebadi i jorgana“, rekla je ona za Observer.
Pustili su je nakratko da se vrati u stan, na kojem su bila razvaljena vrata i koji je bio ispunjen sa 10 ruskih oficira, a zatim su poslali lekara, koji je Lisovisku promenio zavoje, dao mu jednu dozu antibiotika i otišao.
Nije bilo ponude za dalji medicinski tretman ili evakuaciju, a petog dana nakon pucnjave, Lisovisk je imao groznicu. Irina je ponovo izašla da potraži još jednu turu leka. „Bilo je užasno, jer su bili na našoj teritoriji i morali su da se osećaju kao da nam pomažu, ali nisam imala drugog izbora nego da pitam“, rekla je.
Tokom tog dugog patnje, bol njegove slomljene noge ublažili su samo hrabrost i velikodušnost komšija koji su rizikovali granatiranje i pucnjavu da bi pročešljali svoje stanove u potrazi za lekovima protiv bolova. Lisoviski i njihovi susedi su uronjeni u najintenzivniji užas ruske invazije na Ukrajinu od početka rata, zbog geografskog položaja.
Živeli su u Gostomelu, kijevskom studentskom gradu pored istoimene teretne vazdušne baze, koju je Rusija pokušala da zauzme od prve noći rata, i oko nje se borila danima.
Čečenske trupe poznate po svojoj nemilosrdnosti bile su deo misije, pokrenute su tako brzo da su stanovnici jedva imali vremena da razmisle o bekstvu pre nego što je bitka u punom jeku zahvatila njihov grad.
Nedelju dana pre povrede, Lisovisk je bio svedok i zabeležio na fotografijama i video snimcima zločine koji su se odvijali oko njega. Njegove slike i svedočenja čine moćan i neobično sveobuhvatan dnevnik tih krvavih dana na području koje je sada pod ruskom kontrolom.
Oni takođe pružaju važne vizuelne dokaze o zločinima koji su naširoko izveštavani, ali ređe sačuvani na video snimcima ili na fotografijama, zbog straha i ruske konfiskacije telefona. Ovo uključuje pucanje na civile dok su pokušavali da pobegnu.
Dana 25. februara, dan nakon što je invazija počela, primetio je automobil ispred svog stambenog bloka sa razbijenim prozorima, sa hladnjakom koji je puštao vodu.
Otišao je da proveri i shvatio da su meci našli i ljudsku metu unutra. Radilo se o 18-godišnjem dečaku. Drugi komšija, koji je prvi stigao na lice mesta, rekao je da je njegova baka pokušavala da ih oboje odveze na sigurno. Bio je pogođen u oko; nastavila je da vozi skoro dve milje nakon što je upucana, pokušavajući da stigne do sela van grada – možda u šoku, ili u uzaludnoj nadi da će stići do lekara.
Hitna pomoć ju je odvezla u bolnicu, ali je za mladića bilo prekasno. Čak i tako rano u ratu, medicinari nisu imali mesta u svojim vozilima za mrtve, pa je telo ostavljeno za sahranu. U nasilnim danima koji su usledili, Lisovisk, bivši građevinski radnik, nastavio je da dokumentuje kako se rat odvija oko njega.
Izbeglice koje beže iz okupiranih područja više puta su opisivale ruske vojnike kako navodno pucaju na njihove automobile, čak i kada su obeleženi belim zastavama ili nose znakove na kojima piše „deca“, i vide napuštena vozila sa telima unutra.
Jedan video koji je snimio sa autoputa izvan grada prikazuje očigledne dokaze masakra. Sedam civilnih automobila, izrešetanih rupama od metaka, napušteno je pored puta. U jednoj tamnocrvenoj Ladi ključevi i dalje leže na krvavim sedištima, iako su svi mrtvi ili povređeni putnici odneti, prenosi “Gardijan”.
Blic.rs
