KAD DRVO PUCA OD MRAZA: Ovako se živi u najhladnijem selu na Pešteru, NA MINUS 31, a NI VUKOVI NE IZLAZE NAPOLJE! FOTO

104

Reporter Kurira na Pešteru, u Karajukića Bunarima, najhladnijem selu u Srbiji, gde je nedavno izmereno minus 31,1 stepen.Ovde se vatra loži po ceo dan i noć

Kada je pre neko jutro u meteorološkoj stanici u Karajukića Bunarima, najhladnijem selu u Srbiji, izmereno minus 31,1 stepen, na planini Giljevi, desetak kilometara dalje, u borovim šumarcima oko sela, drvo je pucalo od mraza.

Meštani sela koja se naslanjaju na Giljevu opisuju da je zvuk koji se s planine redovno čuje za ovako ledenih noći jak, seče planinu, rezak, da podseća na pucanj iz puške ili kao kad se cepa led na jezeru.

– Bezbroj puta sam čuo taj zvuk! Prolomi se planinom, onda nastupi tišina, pa ponovo… I on znači da, bukvalno, u planini drvo puca od mraza, cepaju se stabla napola, da je strahovito hladno, da se treba sklanjati, tražiti zaklon što pre. Tada ni vukovi ne izlaze na prtinu nego se sklanju, traže gde će da se saviju, da dočekaju zoru – priča Radoje Kuč iz sela Doliće, desetak kilometara od Karajukića Bunara.

 

Sjenica
FOTO: KURIR/Z.ŠAPONJIĆ

Ide i do minus 40 stepeni

Kada na Pešteru, obično krajem januara, temperatura padne na minus 30 ili čak minus 40 stepeni, a i to se dešavalo, onda je meštanima glavna briga za stoku.

– Ustanem tokom noći po nekoliko puta da obiđem stoku, poranim ujutru, prvo u štalu, a tek onda ložim vatru u kući. Kad je ovako hladno, veruj, više računa vodimo o stoci nego o nama, gledamo da je štala ušuškana, da je stoka sita, da im je suvo gde leže… Da je teško, teško je, ali ne kukamo, nego se borimo, navikli smo – kaže Kuč.

Kad naiđu ledeni dani, a najviša dnevna temperatura ostane ne ispod nule, nego na minus 15 ili minus 20 stepeni, u Karajukića Bunarima, Uglu, Dolićima, okolnim selima sve do Crvskog ili Draževića na drugoj strani, meštani su po ceo dan uglavnom u kući, napolje ide samo ko mora, da nahrani stoku, da očisti prtinu, da donese drva u kuću.

Život, međutim, ne stane, pređe se i do komšiluka, i do susednog sela, dan a i noć ovde prođu u druženju, razgovorima… Okupe se meštani i u čuvenoj kafani „Dva jarana“ kod Blagoja Kuča u centru Karajukića Bunara pa se tamo, uz vrelu furunu, priča o starim danima kada su snegovi i smetovi okolo po poljima bili duplo veći.

Sjenica
FOTO: KURIR/Z.ŠAPONJIĆ

Rekord iz Sjenice

Pakleni januar 1954.

Koliko se zna, kao zvanični rekord za bivšu Jugoslaviju, Srbiju, i dalje se vodi temperatura izmerena 26. januara 1954. godine, kada je u Sjenici, na tridesetak kilometara od Karajukića Bunara, bilo minus 38,4 stepena. U Meteorološkoj stanici u Sjenici ostalo je zapisano i da januara 2006. godine skoro punih mesec dana temperatura u ovom kraju Srbije gotovo da nije prelazila nulti podelak – veći deo meseca živa u termometru pokazivala je između minus 15 i minus 30 stepeni.

– Vatra se u kući loži po ceo dan i noć, ali ni to ponekad nije dovoljno, nego se okupimo oko šporeta, koji se usija od loženja. Ako zatreba da se upali motor na kolima – a ovde su uglavnom „lade nive“, one su se pokazale najbolje za ove uslove – sastavljamo više akumulatora koje držimo u kući kraj šporeta. Još gore je kad se desi da danima temperatura ne prelazi minus 15 ili 20 stepeni, kao što je bilo ne tako davno, oko Božića 2017. godine – priča Radoje Kuč.

Ono što u Karajukića Bunarima, selu na 30 kilometara južno od Sjenice, posebno pamte jeste da je krajem januara 2006. godine ovde u meteorološkoj stanici u selu izmereno minus 39,6 stepeni. Pamti se i priča nekih od meštana da su tada na termometrima ispred kuća izmerili neverovatnih minus 41 stepen, što je najniža ikada izmerena temperatura u Srbiji.

Sjenica
FOTO: KURIR/Z.ŠAPONJIĆ

Snegovi iz prošlog veka

Mada, kažu u selu, ovi sadašnji snegovi, smetovi i mrazevi ne mogu se ni porediti sa onim što je bilo pre 60, 80 ili 100 godina. Husnija Hasić, tada 70-godišnjak, pričao mi je pre dvadesetak godina u selu o zimama kada je na Giljevi bio toliki sneg da su napred puštali volove da naprave prtinu, da probiju smetove, pa meštani za njima išli ka Sjenici.

– Trebalo je sve to izdržati, a opet, izdržalo se. Neki drugi ljudi možda i ne bi, mi ovde nekako smo drugačiji, prekaljeni, navikli na surove uslove života – kažu u Karajukića Bunarima.

– Danas je bio pazarni dan, pada sneg, duva vetar, prava mećava, u pojedinim trenucima ne vidi se desetak metara, zapušilo kao što ovde samo u februaru zna, a opet narod došao do centra sela, manje zbog neke preke potrebe, ovde se ljudi za zimu namire još u oktobru, više da se vide, ispričaju – dodaje Radoje Kuč.

Idealno vreme za ekstremno nisku temperaturu u Karajukića Bunarima jeste kada iz Sibira u ove krajeve stigne ledeni talas, kada je noć vedra i tiha, tlo pod snegom, pa se hladan vazduh sa okolnih planina, sa Giljeve, Žilindara i Krstača spusti u kotlinu, gde se stvaraju tzv. jezera hladnog vazduha.

Ovde dolazak prolećnih meseci ne znači i da je kraj ledenih dana. Tako je 1. marta 2018. godine u Sjenici izmereno minus 23 stepena, a Fadil Mahmutović iz Meteorološke stanice u Sjenici pominje da je minus 23 na Pešteru bilo i 1. marta 1965. godine.

Sjenica
FOTO: KURIR/Z.ŠAPONJIĆ

– U junu 1987. godine na Pešteru je, kao i u čitavom ovom kraju, za noć palo 15 centimetara snega, a jul je jedini mesec u godini u kom na Pešteru nisu zabeležene snežne padavine. Apsolutni rekord za april u ovom delu Srbije je minus 13 stepeni – stoji u podacima Meteorološke stanice u Sjenici.

Još po nečemu pešterski kraj podseća na daleke ruske, hladne predele. Desetine Pešteraca doživele su 100 i više godina, Veran Kuč iz Boljara na Pešteru, na 15 kilometara od Karajukića Bunara, umro je nedavno u 104. godini, Dragana Martinović iz Jerebica kod Tutina preminula je 1996. godine u 121. godini.

Sjenica
FOTO: KURIR/Z.ŠAPONJIĆ

Zdrava hrana, zdravi ljudi

– I toliki mrazevi verovatno su jedan od uslova za dug i zdrav život. Mi računamo da minus 30 ili minus 40 stepeni ne mogu da prežive ti virusi, bakterije, ledeni dani očiste vazduh, nema zagađenja, zato ovde ljudi i žive tako dugo.

Drugo, i hrana je veoma važna, retko mi ovde jedemo one kupovne proizvode u kojima je ko zna šta, ovde ljudi žive od ovčijeg sira, kajmaka, od ovčije stelje, pršute, sve jaka a zdrava hrana – kaže Radoje Kuč.

Pre neku godinu, na putu od Krajukića Bunara ka Uglu, na jutarnjoj ciči, a na ekranu u kolima pisalo je da je napolju minus 30 stepeni, sreo sam malog Semira, 12-godišnjaka iz Ugla, iz čuvene familije Hukića. Po neverovatnoj hladnoći jahao je konja, protutnjao je ka školi, pa sam jedva uspeo na tren da ga zaustavim.

– Otoplilo jutros! Juče je bio mraz, jutros jedva minus 30 – šeretski je progovorio s leđa dorata, sav umotan u debeli vuneni šal, a onda nestao u oblaku snežne prašine dok se okolo bukvalno sve ledilo.

Surovi vremenski uslovi bude ovde kod ljudi neviđenu humanost. Ovde, u Karajukića Bunarima, u Uglu, Dolićima, Boljarima, nije nikakvo čudo da se putniku namerniku, prolazniku ponudi ručak, konak, da se ugreje, pojede nešto pre nego što nastavi put…

Radoje Kuč, koji decenijama radi kao poštar na ovom delu visoravni, i dalje ljudima po selima redovno nosi lekove, brašno, so, šećer, i to u „ladi nivi“, ranije i na ruskim motornim sankama marke „buran“ kada snega napada toliko da putevima okolo ne može ni „niva“ da prođe.

– Dobre su mi bile te sanke „buran“, ruska tehnika, može da izdrži minus 60 stepeni, no se pokvariše, crkao na njima neki komutator, šta sam sve radio, gde sam sve tražio taj deo, ali nisam našao…

Sve računam, neko će se javiti, posavetovati me gde bih to mogao da nađem, da kupim… Pre neku godinu dobijem druge sanke, samo da probamo, crče na njima klip, sad ne mogu da nađem klip i karike pa sam ti bez sanki, ostao samo s „ladom nivom“ – kaže Radoje.

Sjenica
FOTO: KURIR/Z.ŠAPONJIĆ

Zaledila nafta

– Pre desetak godina, u januaru, kad je ono temperatura u Karajukića Bunarima padala i do minus 39, iza Ugla, ka Crvskom, na drumu nađem „mercedes“ dizelaš, zaledila mu nafta, a unutra njih četvoro – čitava porodica, samo što se nisu smrzli.

Znaš li ti koliko je moj „buran“ jak – kažem vozaču – daj da zakačim da te odšlepam do Karajukića Bunara, on me gleda i vrti glavom – teško ćeš ti mene time odšlepati… Uzmem ja sajlu, zakačim ga i – dovučem do sela – priseća se Radoje.

Bezbroj puta kada gore iznad Ugla, do sela Podi i Poljice, nije mogao ni buldožer, stizao je Radoje da odnese i pisma, ali i lekove, kućne potrepštine, da bolesne odveze do ambulante…

– Pre neku godinu, pred samo proleće, smetovi do ramena, zovu iz Poljica, aman, Radoje, poteraj džak od 25 kila brašna, nestalo… Ja džak na sanke i pravo u selo, a tamo ljudi zavejani, samo helikopterom i mojim sankama može im se prići – priseća se Radoje dok u Dolićima čekamo ručak kraj vrelog šporeta.

Kurir.rs/Zoran Šaponjić




Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *