Saznanje da vam je neko drag i blizak zaražen koronom i da je potrebno poslati ga u kovid bolnicu je trenutak kada vam se jeza spusti niz leđa, dok se u glavi lome pitanja „da li će se vratiti?“. Isprepletani strah i nada dok pakujete stvari nekom bliskom, ostavlja na vas dubok trag jer ne znate kako će se bolest odvijati i da li je možda to vaš poslednji susret. Knedla u grlu.
Korona, koliko poznata, toliko nepoznata, mnogo pitanja, a odgovor je neizvestan. Pravila nema, žrtva može biti svako u svakom momentu.
I kada predate lekaru i medicinskom tehničaru nekog bliskog, nemoguće je ostati ravnodušan, toliko tužnih sudbina i gubitaka obeležili su minulu godinu. Strepnja, nada, volja. Pobediće onaj ko je jači. Jedino što želite je da se susretnete ponovo, i da vam se taj vrati na nogama kući.
Situacija u kovid bolnicama je identična. Puno pacijenata, lekari i medicinsko osoblje obigravaju tokom čitave smene oko onih za čije se živote bore. Najteže je na intenzivnoj nezi, tamo gde leže najteži bolesnici, dok melodija mašina za disanje odbrojava sate i dane.
Neko će možda ustati, a neko možda zauvek utonuti u još dublji san, san iz koga se neće probuditi. To je trenutak kada korona odnosi još jedan život, bez obzira na pol i godine, ona je nemilosrdni protivnik.
Batajnica. Kovid bolnica. Ana B. iz Beograda u njoj je izgubila dedu, koji je imao 93 godine. Neko će reći „naživeo se“, ali ne, nije. Najmilijima on je dragocen, potreban i zauvek živ u sećanjima i fotografijama.
– Najbolnije je to što je umro sam. Iako nije bio sam realno, tu su lekari, medicinsko osoblje, ostali pacijenti… ali mi njegovi, nismo bili uz njega. Mi koje je voleo i koji ga volimo. Nismo bili tu da se pozdravimo, da se zagrlimo. Poslednji susret sa njim bio je pre nego što ga je odveo sanitet… – priča za „Blic“ Ana, čiji je deda preminuo od posledica infekcije Kovid-19.
Ljudi koje volimo ne stare. Uvek su nam potrebni i kada odu, ostanu tragovi i sećanja. Saznanje o gubitku ostaje urezano zauvek.
– Ta odsečenost nam je teško pala. Nismo mogli da komuniciramo lično iz nekoliko razloga, i naravno spoznaja da je umro bez da je uz njega neko blizak je zaista bolna činjenica – priča Ana za „Blic“.
– Najbolnije je to što je umro sam. Iako nije bio sam realno, tu su lekari, medicinsko osoblje, ostali pacijenti… ali mi njegovi, nismo bili uz njega. Mi koje je voleo i koji ga volimo. Nismo bili tu da se pozdravimo, da se zagrlimo. Poslednji susret sa njim bio je pre nego što ga je odveo sanitet… – priča za „Blic“ Ana, čiji je deda preminuo od posledica infekcije Kovid-19.
Ljudi koje volimo ne stare. Uvek su nam potrebni i kada odu, ostanu tragovi i sećanja. Saznanje o gubitku ostaje urezano zauvek.
– Ta odsečenost nam je teško pala. Nismo mogli da komuniciramo lično iz nekoliko razloga, i naravno spoznaja da je umro bez da je uz njega neko blizak je zaista bolna činjenica – priča Ana za „Blic“.
Lekari čine sve, ali….
U kovid bolnici je kao u košnici. Svako radi svoj posao, spasava što se spasiti da. Oni sa manje komplikovanom kliničkom slikom su komunikativni i telefonom razmenjuju poruke sa najmilijima. Oni koji su na respiratorima, oni spavaju neizvesnim snom.
– Lekari i medicinsko osoblje, ljudi rade svoj posao najbolje što mogu. Učinili su sve i za mog dedu, ljubazni su, strpljivi, ali neko ne uspe da se vrati kući. Apelujem na ljude da se vakcinišu, poštedite se ove strepnje, ovog mučenja. Kao prvo izmučićete sebe bolešću, uznemirićete najmilije, i na kraju, pomozite i lekarima da oni vama što bolje pomognu ako do toga dođe.
Moj gubitak nije jedini, mnogi su izgubili svoje najmilije, teško je kada brojite deveti, deseti, jedanaesti dan… kada strepite.
U epidemiji smo shvatili jedno, a to je da možemo da pobedimo ako smo jači, a to možemo samo jedinstvom, ovo nije individualna borba – poručuje Ana, čiji je deda izgubio bitku sa koronom 24.septembra.
Blic.rs
