NI NACIJA, NI VERA, NI TERITORIJA “Ovo je pravi razlog sukoba Rusije i Ukrajine, a jedan scenario za okončanje rata može dovesti do KRAJA ISTORIJE”

Vojna konfrontacija između Rusije i Ukrajine nije etnički sukob: etnički Ukrajinci i etnički Rusi bore se sa obe strane linije fronta. A radikalni nacionalizam nije glavna motivacija za ukrajinski otpor – suprotno mnogim izjavama iz Moskve. Nije ni “tuča” oko religije.

I Rusija i Ukrajina su u suštini sekularne države, a nedavna verska renesansa u dve zemlje je površna. Borba uglavnom nije ni oko teritorije (iako povezani sporovi ostaju velika prepreka postizanju mirovnog rešenja), tvrdi Andrej Kortunov, politikolog i generalni direktor ruskog Saveta za međunarodne poslove, ruskog tink-tenka.

U svojoj analizi za ugledni list “Ekonomist”, Kortunov navodi da se sukob odnosi na raskol dva veoma različita načina organizovanja društvenog i političkog života unutar dve zemlje koje su zajedno nekada činile veliki deo sovjetske teritorije.

To je takođe intelektualna i duhovna konfrontacija između dva načina razmišljanja: dva pogleda na savremeni međunarodni sistem i na svet u celini; dve suprotne percepcije o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, šta je pravedno, a šta nije, šta je legitimno, a šta nelegitimno i šta nacionalno rukovodstvo treba da podrazumeva.

“Bilo bi teško reći da se Ukrajina već pojavila kao model liberalne demokratije zapadnog tipa. Ali zemlja se uporno kreće u tom pravcu – polako, nedosledno i sa razumljivim zastojima i neizbežnim odugovlačenjem.

Rusija, pak, nije klasična azijska ili evropska autoritarna država, ali se udaljila od liberalno-demokratskog modela najmanje poslednjih 20 godina.

Ukrajinsko društvo je generalno organizovano odozdo prema gore, dok rusko društvo u svojoj biti ima proces odozgo nadole. Od nezavisnosti 1991. godine, na primer, Ukrajina je izabrala šest predsednika.

Svaki je osvojio vlast nakon veoma osporavanih (i ponekad veoma dramatičnih) izbora. U istom periodu, Rusijom su vladala samo tri šefa država. Svaki novi lider pažljivo je biran i podržavan od svog prethodnika”, piše Kortunov.

Istoričari, kulturni antropolozi i sociolozi raspravljaju o razlozima ovog izuzetnog odstupanja. Najvažnije je, međutim, da je ova fundamentalna nekompatibilnost dva modela društvenog uređenja dovela ne samo do jezive bratoubilačke vojne konfrontacije u samom centru Evrope, već da će diktirati kako će svaka strana delovati u sukobu.

Od kadrova do propagande i od strategije do državnog upravljanja – dva konkurentska postsovjetska modela se stavljaju na probu. Ishod će imati posledice koje idu daleko izvan Evrope, navodi se dalje u analizi.

“U Kijevu mogu da tvrde da uslovi ‘susreta’ nisu fer. Rusija je veća, bogatija i vojno moćnija od Ukrajine. S druge strane, Ukrajina uživa međunarodnu simpatiju i gotovo neograničenu odbrambenu, ekonomsku, humanitarnu i obaveštajnu pomoć Zapada.

Rusija može da se osloni samo na sebe i izložena je pritisku sve bolnijih sankcija.

Mnogi ruski stručnjaci navikli su da kažu da je masovna zapadna vojna i druga podrška jedini razlog zašto se Ukrajina još nije raspala ili predala. Ali ovaj narativ ne objašnjava izvore motivacije Ukrajine.

Uzmite u obzir Avganistan, gde sva dugoročna velika vojna podrška Amerike i njenih partnera nije sprečila nezaustavljivu ofanzivu talibana prošle godine.

Iako se ova dva sukoba ne mogu direktno porediti, realnost na terenu izgleda jasna: dok Avganistanci 2021. više nisu bili motivisani da se bore za svoju zemlju i svoje vrednosti, Ukrajinci 2022. očigledno jesu”, opisuje ruski analitičar.

Avganistan, eksplozija
FOTO: RAHMAT GUL / TANJUG/AP
Avganistan, eksplozija

Ulozi u sukobu teško da bi mogli biti veći. Reč je o budućnosti međunarodnog sistema i o budućnosti svetskog poretka. Ono što je najvažnije, radi se o našem razumevanju same modernosti i, posledično, o našim preferiranim modelima društvenog i političkog razvoja.

Tri scenarija za okončanje rata

Kortunov smatra da postoje tri scenarija kako se rat završava, a svaki bi imao ogromne geopolitičke posledice.

“Ako bi Kremlj presudno izgubio u ovom epskom sukobu, verovatno bismo videli ponovnu pojavu unipolarnog trenutka – uprkos preostaloj opoziciji Pekinga ovom aranžmanu. Iako bi Ukrajina mogla biti nezavršena stvar za Putina, status Rusije je sam po sebi nedovršen posao za mnoge na Zapadu.

Trijumf Ukrajine bi mogao dovesti do pripitomljene Rusije. Tiha Rusija bi omogućila Zapadu da se lakše nosi sa Kinom, koja bi bila jedina velika prepreka liberalnoj hegemoniji i dugo očekivanom ‘kraju istorije’.

Vladimir Putin i Si Đinping
FOTO: ALEXEI DRUZHININ / TANJUG/AP
Vladimir Putin i Si Đinping

Ako sukob rezultira nesavršenim, ali obostrano prihvatljivim rešenjem, konačni ishod kolizije između ruskog i ukrajinskog modela biće odložen. Oštra konkurencija između dva modela društvenog uređenja će se nastaviti, ali, nadam se, u manje brutalnom režimu.

Manje nego savršen kompromis između Zapada i Rusije mogao bi biti praćen važnijim i fundamentalnijim kompromisom između Zapada i Kine. Ako je dogovor sa Putinom moguć, dogovor sa Si Đinpingom bi bio logičan nastavak.

Međutim, približavanje Kine i Zapada zahtevalo bi više vremena, energije i političke fleksibilnosti od Zapada. To bi dovelo do reformisanja globalnog poretka, uz velike promene u sistemu UN, arhaičnim normama međunarodnog javnog prava i ponovnim kalibracijama u MMF-u, STO i drugim telima.

Blic.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.