Predsednik Srbije Aleksandar Vučić često ima potrebu da “kinji” svoje najbliže saradnike, da im naređuje i da im traži da “ga slušaju”. Potreba da stalno kontroliše sve, pa i ljude s kojima svakodnevno komunicira, uticala je na to da danas okruženje šefa srpske države u najvećoj meri čine ljudi koje “odlikuje” spremnost na samoponižavanje, snishodljivo ponašanje i ulizivanje.
Kao svaki autoritarni lider, Vučić je sebi izgradio imidž čoveka čija reč mora da se poštuje, što se možda najbolje oslikava kroz odnose sa ministrima u Vladi Srbije. Iako im formalno nije šef, predsednik Srbije često javno izdaje naredbe članovima vlade i govori im kako da se ponašaju, kritikuje ih što ne troše novac ili ih proziva što traže mnogo para. U pomenutoj predstavi, gde je Vučić u ulozi nastavnika, a ministri u ulozi dece, veoma često se prelazi granica, pa tako, na primer, možemo čuti šef srpske dražve kako im preti da mu se “ne pojavljuju pred očima ukoliko propuste obeležavanje stradanja Srba tokom akcije Oluja”.
Trpe svi, najviše Drobnjak
Javna ponižavanja saradnika gotovo da su postala manir Aleksandra Vučića. Tokom svečanosti povodom puštanja u saobraćaj drugog koloseka obilaznice oko Beograda, jedan građanin se obratio ministru saobraćaja, Tomislavu Momiroviću, zbog problema oko eksproprijacije. Ministar mu je tada rekao da „nema smisla da sada govori o tome, jer je ovo svečan čin”.
I tu nastupa predsednik:
„Ne slažem se i ne interesuju me svečani činovi. Ne interesuje me gde je problem – rešite problem“, rekao je Vučič, da bi se potom obratio Momiroviću:
„Da naučiš nešto. Najgore je kad ti se neko obrati, a tebi nije prijatno, i ti mu kažeš: „ovo je svečani trenutak“, šta me briga što je svečani trenutak, reši problem, slušaj sad“.
Kinjenje Drobnjaka omiljeni sport
Direktor Puteva Srbije, Zoran Drobnjak, spada u grupu ljudi koje Vučić najradije javno ponižava. Tako je, tokom posete radovima na rekonstrukciji puta Novi Pazar – Tutin, Vučič sa njim ušao u polemiku oko dužine puta, tvrdeći da Drobnjak ne zna kilometražu.
Vučić: Aj’ pitam te to, ako krenem iz Beograda – nije važno – doći ću…
Drobnjak: Dobro, ajde, manje od deset kilometara, biće znači 105.
Vučić: Nije deset, kako 105, bre?
Drobnjak: Pa šta ima, od Mrčajevaca do Kraljeva…
Vučić: Pusti, bre, Mrčajevce. Imaš 20 od Mrčajevaca do Kraljeva
Ljajić (ubacuje se): Devetnaest kilometara.
Vučić: Do Adrana, Kraljeva, 20 kilometara.
Drobnjak: Manje, znači 15, znači biće oko 100 kilometara.
Vučić: Pa, kako će 100 da bude!? Ne mož’ da bude više od 90.
Drobnjak: Pa, koliko sad ima Kraljevo – Novi Pazar?
Vučić i Ljajić (uglas): Pa, 91!!!
Drobnjak: Ima više.
Vučić: Pa, nema više.
Ljajić: Ajd’ da ga merimo sad.
Drobnjak: Da merimo, ima više.
Vučić: Pa, kako ima više, bre, Drobnjak? Gde ima više?
Drobnjak: Ima 105, 106.
Vučić: Ma, šta pričaš, bre, Drobnjak!
Drobnjak: Pa, gledao sam kartu kad sam dolazio i merio.
Vučić: Pa, 90 kilometara, nema više od 90 kilometara. Mi smo kolima sad došli.
Drobnjak: Ja kažem da ima više. Dobro, nema veze.
Pored neznanja, šef srpske države voli da komentariše i Drobnjakovu sklonost da popije koju čašicu više.
